Prijatelju

1.
Da sumorne misli i tugu odstranim,
Hoću, dragi druže, s tobom da divanim.
Zgoda mi se dala da te, putem ovim,
Kao divlju zverku ili zeca lovim.
Badava se moliš… sa pesmama svojim…
Raščupan i strašan ja pred tobom stojim.

2.
Već je prošla zima i proleće vlada,
Na prestolu sedi plavooka Lada
Priroda se bujna iz mrtvila budi
I zelenim plaštom zaogrće grudi.
Al’ taj mladi život, koji svakog snaži,
Nemilo me dira i dušu dušu mi draži.

3.
Šta se mene tiče Ladino veselje,
ili čija radost ili čije želje?
Kô sumorni putnik na prazniku tuđem,
Zar sa sumnjom svojom da međ goste uđem?
Zar da bunim radost što im tako liči,
I sa kojom štedro proleće se diči?

4.
Eto tu je agent što zaljubljen hodi,
Uglađen i spreman po poslednjoj modi,
Odmereno, s pažnjom, čak i ruke miri,
Da u svemu budu pravilni maniri,
Sve je „feš“ na njemu, sve čisto miriše,
I salonskim taktom i milinom diše.

5.
Eto tu je mati sa dve svoje kćeri,
Za kojima jure gradski kavaljeri:
Ema je tek zimus kloster ostavila,
A Olga joj sestra nesravnjeno mila;
Rukavice nose do lakata obe,
Čitaju romane i spremaju sobe.

6.
Eto tu je pesnik sa dugačkom kosom,
S izbijenim okom i rumenim nosom.
Imanje i moral šćerdao je davio.
Al’ je barem ime zaslužio slavno.
Laskao je podlo u pesmama rodu,
I kô besno pseto mrzio je vodu.

7.
Eto tu je Nestor, naš građanin slavni.
Imućan i viđen činovnik državni.
On je prosed čovek, ali svež i čio,
Sa vrlina svojih na konju bi bio
Ali šta: na konju? – na dobrome hatu,
Kad bi se vrline cenile po vratu.

8.
Eto tu su deca našeg burnog veka,
Počevši od momka do zrela čoveka.
I sva ona grupa, što tumara sada,
Raduje se nešto i nečem se nada.
Svak za sebe radi, svi za sebe žive,
Samo se za propast uzajamno krive.

9.
Pa šta me se tiče njihovo veselje,
Ili njine nade ili njine želje?
Kô sumorni putnik na prazniku tuđem,
Zar sa mračnim čelom da među njih uđem?
Zar da kvarim radost, što im tako liči,
I sa kojom štedro proleće se diči?

10.
Ja neću da pevam… U najdubljem miru
Pokidaću žice i razbiću liru.
I kada ih čujem na kakvome veću,
Slušaću ih hladno, al’ sporiti neću:
Gadiću se samo u srcu i duši,
I zviždaću tako – da im zvone uši!

Objavljena: 5.5.1889. (Beograd)