Evo, deco, to je onaj Pura-Moca
što je većem triput bežao od oca!
Lolastije lole nema ispod neba:
Pojeo je više batine neg hleba.
U školu ga dali, u školi je spavo.
A kad nije spavo, bolje da je spavo;
Skamlije je seko, nogama je lupo,
il je muve hvatao, pa im krila čupo,
Krečio je pero, propise je dero,
knjige nije čuvao, već se njima gruvao,
nedeljom je bežao od božija hrama,
u porti se tukao sa alvadžijama.
Kad se većem mnogo pokrhalo štapa
(a kol’ko je bilo, nema ni hesapa),
Tad učitelj reče: „Eno, sinko, vrata,
kad za školu nisi, uči bar zanata!“
He, „zanat je zlatan“ (onom kom je mio),
ali Moca nije baš nizašta bio –
to jest on je bio i krojač i brica,
ali nigde duže od pet nedeljica.
Na posao se duri, a na zlo se žuri;
Na batine sviko kao njegov niko.
Koji god ga majstor primio pod krilo,
taj je brzo rekao: „Aratos te bilo!“
Tako j’sada posto od zanata lola,
(otac mu je svisnuo od tuge i bola).
Skita se i lunja, prolaze mu dani –
žalosna mu majka što dembela hrani!
Oči mu podmukle, ka u kakve zveri,
traži društvo loše, da se kockat može;
Savet ni da čuje, već laže i psuje.
Oh, sačuvaj bože, čisto ne smem kasti,
potraje li tako, taj će još i krasti…
Njega je nasliko jedan dobri deda
da vidite kako bangaloz izgleda;
Pa kad ga sretnete da se uklonite,
od takvih dečaka uvek da bežite.
Ostavite odgovor