Divovi sunca, kao vetri,
prolaze ovud s neba vrućeg,
i minu gorke reči dve tri
proroka negde vapijućeg.
Noć ovud svugde smrću zaspe;
Ali već jutrom, dan bez glasa
sve ljubičice Parme raspe,
i svetle ruže iz Širasa.
Ima i na tlu očajnome
uvek kap Božja koja kapi,
i krvožedni krik Salome,
i jedan prorok koji vapi.
Nigde ni pustoš nije sama,
svud srce ljudsko sebe seje,
svud se useli ljudska čama
– sve se na našoj krvi greje.
Svuda gde dođe bol čoveka,
isnuni ponor koji zjapi:
Od jedne suze tisuć reka!
I svud po jedan prorok vapi.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus Lirika 1943
Ostavite odgovor