Da pođem uz reku, sve do vrela,
da znam i izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
a crno trnje sve gušće.
Padne li zvezda s nemim mrakom,
i ode iz sene u senu,
srce se digne njenim trakom:
Ka mestu otkuda krenu.
Gde je taj svetli izvor, šta je
ta istina prva, daleka?
Ne vodi ništa u te kraje!
sve dublja i crnja je reka.
Da najzad s čistog zahvatim vrela!
da spojim izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
a crno trnje sve gušće.
Tako selica jato gladno,
sve more prešavši zračno,
Padne po trnju: za njim hladno,
a pred njim nemo i mračno.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Lirika 1943
Ostavite odgovor