Oj ne šumi, majko, gorice zelena!
Ne uzbunjuj moju umorenu grud:
Željno čeka mene zorica rumena,
Da me vodi caru – na potonji sud.
I car će mi reći: – Ču li, gorski sine!
Istinu mi kaži što te pitam sad:
Dok si žrtve sekô, dok si blago tekô,
Jesi l’imô druga u gorici mlad?
A ja ću mu reći: – Care, kruno sjajna!
Kazaću ti pravo što me pitaš ti:
Osim gore tvoje i desnice moje,
Imao sam, dare, verna druga tri:
Prvi drug mi beše ponoć mračna, nema,
– Ona me je krila u crn pokrov njen –
Drugi verni drugar gavran mi je bio,
S njim sam uvek bratski razdeljivô plen;
A poslednji drugar beše oštra sablja –
Njom sam stekô blaga i junački glas;
Njom sam straha zadô na četiri strane,
Da zadrkti svako, kad se seti nas!
Oj ne tuži, majko, gorice zelena!
Ne uzbunjuj moju umorenu grud:
Željno čeka mene zorica rumena,
Da me vodi caru – na potonji sud.
(podražavanje ruske narodne pesme)
Objavljena: 1.1.1880.
Ostavite odgovor