S duhovne visine svoje ti si mi pružila ruke,
Tvoj govor, anđelski nežan, očara meni sluh:
Kô demon, odbačen nebom ja slušah ne
I preporođen k tebi uzleti bludni duh.
I čiste, nevine suze lijući na tvoje krilo,
Sladosti kajanja nežnog poznadoh u taj dan.
Ah, ja sam grešio gorko. Sve što je nekada bilo
Meni se učini tada kô mračan, groban san
I ljubav, i mržnja moja… Kô drevni raskošnik što je
I ja sam rasipô ludo sve blago duha svog;
Na gradski, prljavi bazar srce sam bacao svoje,
Jer dnevne istine ljudske bile su u meni bog.
No svetli ideal dobra i nežni anđeo mira,
Ti siđe s visine tada, da burni smiriš duh:
Da sedmostruni kimval i zvučna opije lira
Prazničnom svojom pesmom moj očarani sluh!
I danas, odvojen sudbom, s dakijskih obala snežni,
Ja slavim tebe, mila, u slatkom žaru svom;
Jer ti si čistotom svojom i sobom, anđele nežni,
Nebesi poziv dala zemaljskom biću mom.
Objavljeno: 1892.
Ostavite odgovor