Hladna jesen magle svija
Poljem zelenim,
Sunce trepti, sunce sija
Zrakom ledenim.
Na ognjištu plamen liže
Kamen studeni,
I u kutu slike niže
Mrtve jeseni.
Hladnom kišom ovlažene
Ćute ravnice
I ja sklopih umorene
Svoje zenice.
Snevao sam premaleće,
Snove šarene,
Bistar potok, šarno cveće,
Ruže rumene.
Suri orli uzletaju
Gorskom visinom,
A potoci belaskaju
Cvetnom dolinom.
Svet izumro. Nikog nema,
Da me pozdravi,
Kô da celi život drema,
Život ubavi!
Sanjalački gora bruju,
A po stranama
Narandža se stidno ruji
Među granama.
Ja zapitah ukraj mene
Potok, ružice:
„Gde su ljudi? Gde su žene?
Kamo dečice?“
A ružice ćeretaju
S blagim lahorom,
I potoci žuberkaju
Tajnim žuborom:
„Mesto ljudi, što ih zmija
Od nas odrodi,
Lepši svet će da zasija,
Bolji narodi.“
Moju dušu tuga uze
S takve novosti,
Ali moje behu suze,
Suze radosti.
A kada je, pun miline,
Sanak minuo,
Bled, maglovit, sa visine
Dan je sinuo.
I okisli vrapci mali,
Puni žagora,
Glasno su se cerekali
Pored prozora.
Objavljeno: Februar, 1883.
Ostavite odgovor