Ide sen moja pored mene,
ognjena sablast i džin modar;
Preda mnom kao vođ bez smene,
kao žbir za mnom, nem i bodar.
Pred šumom presta da me prati,
za šumom već me opet čeka;
Pred prag će crkve zbunjen stati
taj prediskonski strah čoveka.
Taj znak što mrkne i što sjaje,
taj govor neba rečju tamnom!
Dokle će ići i što traje
– ta gorka igra sunca sa mnom?
Sve će pod nebom dalje sjati,
a sen i čovek, dva blizanca,
na raskršću će nekom stati
da oba zbace teret lanca.
No tražiće se, dok dan sija,
dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
i čovek lakši i od sene.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Lirika 1943
Ostavite odgovor