Serenada

I

Allegro

Sa tri svirača u crnome plaštu,
Sa šeširom na kom se pero vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se, ko lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu.

I zaječaće setne vijoline
U svežu noć, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće setne vijoline.

O to će biti silna pesma, rada
Da znaš šta nežna duša dragoj pruža –
Na usta moja pokuljaće tada
Milosne reči i bokori ruža.
Da, pesma moja biće moćna tada.

Pesma mladosti, burna kao ona,
Otmena, sveža, ponosna, i vrela,
I silna kao mnogobrojna zvona
Kad proslavljaju pobednika smela!
Otmena, sveža, ponosna, i vrela.

O kako će se zgranuti od čuda
Dremljive ćifte i njihove žene
Kad ih iz teškog, glupog sanka prene
Svemoćna pesma što prodire svuda!
O, kako će se zgranuti od čuda!

Bednici jedni što nam ljubav krate,
Naviknuti na otrcane fraze
Kojima lažu svoje tašte maze
Kasapski momci, kaplari, i ćate!
Bednici jedni što nam ljubav krate!

I zaječaće setne vijoline
U svežu noć. I staće pesma ova.
I kad, ko podsmeh na tu sreću taštu,
Vesela zora na istoku sine,
Sa tri svirača u crnome plaštu
Poći ću, da ti sutra dođem snova.

II

Adagio

Zadrhtaše na stabljikama glatki
Krinovi redom, i dušu mi bonu
Preliše zraci mistični i slatki:
Pojavila se draga na balkonu.

Čula si pesmu, draga, al’ to nije
Vesela pesma nekadašnjih dana…
O da l’ osećaš da se u njoj krije
Nesnosni zadah ustojalih rana?

O da l’ razumeš, draga, strašnu bedu,
I osećaš li nevidljive uze,
Vidiš li kroz noć na licu mi bledu
Krvave oči i stisnute suze?…

III

Menuet lugubre

Perike bele, tinjoni, lepeza,
I cipele od atlasa i svile,
I krinoline razne pune veza,
Krasne i sjajne nekada su bile,
A danas vise u ormanu tamo
Prljavi dronjci gde prašina pada,
I kad ih vidim, ja začujem tada
Menuet ljupki od Filipa Ramo.

Al’ avaj! pesma zalud pokušava
Da vrati čari starinskoga doba;
Dubokim sankom prošlost ova spava,
I poređani stoje grob do groba.

Tako se sveti priroda, i tako
Najlepši san u sitni prah pretvara:
Od nekadašnjeg raja biva pak’o,
Od krinoline sjajne, krpa stara.

Tako sam i ja evo već tri noći
Blažen i bujan, dok se pesme hore,
U muzici, u cveću, i samoći.
Sisao sreću sve do same zore.

Ali će, draga, drugo vreme doći
I ostaće mi, kad dan jedan grane,
Od te blažene i čedne tri noći
Tri razjapljene, ko noć crne, rane…