Seta

I davno trag ljudi kud nesta,
još širom po poljima plinu
– sav gorki mir pesme što presta,
i miris žetve što minu.

I davno mrak padne već vani,
i zadnji lik stvari se zatre
– a cvrčci od sunca pijani
još kliču za podne od vatre.

Sve traje na velikoj njivi,
sve jednom što suza nam zali;
Jer stokratni život proživi
sve ono za čime se žali.

I srca mru, trošna međ svima,
i tašta i protivurečna
– no ono što na dnu njih ima,
sve samo su delovi večna.

I traje sve, kao iz kletve,
kroz prazna i pečalna mesta
– sav miris daleke žetve,
i gorki mir svega što nesta.

Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Večernje pesme