Soneti

I

Surovo će vreme naša dela strti,
Pisalo ih pero, il’ puške i mači.
Lagano a stalno, njih mrvi i tlači
Strahoviti žrvanj neizbežne smrti.

Nek propadiu dela! Al’ ko besni hrti
Nemilosni dani, sve jači i jači,
Vas gone i nište – srce moje, plači! –
Vas, spomeni moji, svetli ali krti.

Lavež, vika, graja. Pokliči se ore.
Juri hajka kroz poljane i kroz gore,
I ostavlja pustoš na utrtoj stazi.

A kad žrtva padne u krvavoj peni,
I zelenu travu krvlju narumeni,
Hajka dalje krene da ništi i gazi!

II

Celivasmo ga u lice i čelo,
Oprostismo se redom tužni tako.
I dođe grobar i, vešto i lako,
Zakuca sanduk i dovrši delo.

O, šta me tišti kao gvožđe vrelo?
Znao ga nisam, pa zašto bih plako?
Znao ga nisam, pa zašto te, rako,
Ne smedoh tada pogledati smelo?

Ne znam. Al’ kad mi budućnost se javi,
Ko dobra majka, kao Eden pravi,
Nečija silna ruka zdere masku:

Ja lupu čujem tužnu ko opelo,
I čudna jeza prostruji kroz telo, –
To čekić bije o čamovu dasku

III

Grmelo je kao da se bije boj.
Nit’ treptale zvezde, nit’ je mesec sjao,
Na niskome nebu, turoban i zao,
Širio se svuda gust oblaka sloj.

I tada, u mračnoj, vlažnoj noći toj,
Za trenutak jedan, iznenada, kao
Svitac kada sine, na mene je pao
Kroz spušteni veo blagi pogled tvoj.

A njegova blagost sad me uvek seti
Na vilinu kosu što u zraku leti
Kad pred toplim suncem stukne zima
tavna;

Ni ikone krotke, starodrevne čari,
Što blagoslov nude iz okvira stari,
Na prostrana polja mesečinom plavna.