Spomen

Vremena mrkog minu vid,
I nemir prođe vojni,
Na mirnog doma tvrdi zid
Položen mač je bojni.
I bojne trube surov glas
Ne trese srpske ravni,
I s blagim mirom zdravi nas
Oružja uspeh slavni.

I junsko veče spušta mrak,
Koprenu nemo svija
Treperi zvezdâ bledi zrak,
I blaga noć se nija.
Sve mirno diše. Rata bog
S mutnog se gubi vida,
I anđô mira, s milja svog,
Srebrnu harfu skida.

O, zvoni, harfo! Mili glas
Utehu neka budi,
Da njezin melem krepi nas,
Ranjene naše grudi.
A tvoje pesme bajki san,
Dok tuga duh nam mrači,
Na lepše vreme, lepši dan,
Nadeždu neka znači!

Kô posle bure vetar mlad
Što vrtom tiho kreće,
I tužno gleda cvetni sâd,
Slomljeno gleda cveće,
I đeni Srpstva tako bdi,
I decu zove milu;
Al’ mnogi od njih davno spi
Na smrti hladnom krilu!

Osam je puta cvetô cvet,
Toliko svenu puta,
I njih nam zbrisa smrti lêt,
Obori zemlja ljuta.
I zalud kliče vrtar mlad,
Grobnice ćute neme,
Njih gusta tama krije sad,
I nemo, gordo vreme.

Kô ravnim poljem zelen klas,
Pod krilom od zefira,
Sumorni spomen stresa nas
U času blagog mira!
I tavni spomen sreće zle
Žalosti suzu sprema,
I tajnom rečju zbori sve:
Jakšića ovde nema!

Parnasa našeg Tirtej sêd,
Glavaša pesnik dragi,
Uvelih dana tavni rêd
U sanak prima blagi.
I samo vetra burni huk,
Nad grobom koji huji,
Kô zvučne lire gromki zvuk
Očajno, strasno bruji!

Tamo gde mirta širi hlad
I vreme blaži grudi,
Ljubišin prizrak svêtô, mlad,
Spokojno, tiho bludi.
Kô srpskih gora mladi bor,
Primorja čedo milo,
Pohodi neba zračni dvor
I mira ljubi krilo.

Osam je puta cvetô cvet,
Toliko svenu puta,
I njih nam zbrisa smrti lêt,
Obori zima ljuta!
I zalud kliče vrtar mlad,
Grobnice ćute neme
Njih gusta trava krije sad,
I nemo, gordo vreme…

Objavljeno: Jun, 1883.