Anđeo mira

Noć duboka vlada, i sve živo spava;
Na starome tornju ponoć otkucava.

I u tom času sa grančicom krina,
Anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al’ oseća granje – pa se tiho svija;
Oseća ga lahor – pa tiho ćarlija.

I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
Rujnu zoru čeka da nebom zarudi…

Ja te volim jednim žarom neveselim, I sumnjom u tugu i lepotu jada; Sreća koju imam uništava sada Beskonačnu drugu sreću koju … [više] about Suton

Nema te... Još nojca nije te uplela U kosice tavne, Nije te izvela Na poljane ravne, Pod mirnom topolom Da u bistri talas, … [više] about Mjesecu

Gledam tvoje krupne oči zaljubljene, Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta. Svejedno ljubiš li drugog ili mene: Ti ljubiš … [više] about Simbol

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke, I otvaram srce nekom koga nije; Duša mi je puna mračne harmonije, Kojoj nikad nisam … [više] about Himera (Nevidljivom suncu pružam žudne ruke)

-ili čekanje- Dugo se u potoku kupa jutarnja zvezda; Već zari, a svud još strašna, i glupa, i nema apatija stvari. Prošle … [više] about Putnik

Reader Interactions