Puklo polje oko mene,
u daljini sure stene.
Na sredini malo hlada,
gde jasika trepti mlada.
Njezino se lisje nija
i kad lahor ne ćarlija.
Ona šumi sa visina
mutne bajke od starina.
Ona šumi: „Davnim davno,
u minulo doba tavno –
ja sam lepa moma bila,
i surova, kao vila.
Ja ljubiti nisam znala,
nit’ sam kome ruku dala.
Bog me zato, ona zbori,
u jasiku mladu stvori.
Tako trajem odvajkada,
tako šumim još i sada.
Kad u letnje podne žarko
s neba sija sunce jarko –
Mladi pastir dogna stada
pod okrilje moga hlada.
I pod senkom gusta granja
o jasici snove sanja.“
Objavljeno: 20.5.1887.
Ostavite odgovor