Verujem da negde van našega kruga,
van granica zemlje kržljave i sive,
pod večitim sjajem nepreglednih duga
vaše drage duše kao nekad žive.
Ali često puta moju dušu plavi
neumitna sumnja. Ja drhtim i strepim,
da li ste ma gdegod, krivi ili pravi,
u stranama crnim ili večno lepim.
Jer vas nikad nema u danima tuge,
kad nam srca strepe i sudbe se plaše,
da nam date, dobre nekadanje druge,
sve milosne reči i utehe vaše.
Zar vi, drage duše, bez suze u oku,
bez bola, gledate sudbu našu krutu,
očajanja naša i bedu duboku,
i lutanja duga na kratkome putu;
Il’ vas tamo gore grube neke sile
stegle, i ne dadu ni reči ni dela,
stvarajući od vas, duše moje mile,
jadne Prometeje bez poleta smela!
O, ako je tako, drage duše, ako
vi živite sada za večito vreme
nepomične, hladne, nemoćne, i neme,
– vaš je drugi život strašniji no pako …