Putniče s obala cvetnih biserne Ipokrene!
Pevaj mi pesmu o tuzi,
Pesmu o bolu večnom. Nadežde varahu mene,
Obmanuli me druzi,
Kao bludnice – žene.
Sadašnjost moja je pusta, kô pusta pećina neka,
I u njoj sumorno zvoni moj slabi i prazan glas;
Prošlost je protekla moja kô burna planinska reka,
A s njome radosti moje kô rajski jedan čas,
Kô zvuk, izgubljen davno. Za sve što beše lepo,
Za otadžbinu, ljubav, i mladog druga svog,
Spokojstvo i dane svoje ja sam žrtvovô slepo,
I sile duha mog.
I sve je propalo redom: zavičaj, ljubav i druzi,
Pa i toplina želja, i vera, pa i nad;
I ja sam ostao samac. O pojte pesmu o tuzi!
Smrtno je moje telo razoren, prazan grad.
S razvala prastarih kula, gde nema života više,
A gde je nekada Sever podigô tvrdi stan,
Da s gordih bedema gradskih varvarske gomile briše,
Ja sanjam beskrajno mračan al’ ipak dragi san:
Sanjam o večnom miru. O drevni Severov grade!
I ti si mumija jedna, telo bez duha svog,
Po tebi pavit se širi i gnusna zmija se krade,
I gavran sumorno grakće s kamenog vrha tvog.
Kraj vlažnih zidina tvojih gomile kamenja stoje
I urna bačena leži… I po kamenju tvom
Ja stupam umornom nogom, da ime urežem svoje
Na sarkofagu tom,
U kome počiva život minulih vekova davno,
I trijumf života večnog. U majski vedri dan,
Kad vetar leluja vreže il’ šumi u veče tavno,
On živi leluja pokrov i krepi večni san.
A dole Dunavo bruji i gusti šumore luzi,
I smeh, i pesma grmi, i život treperi mlad…
O pojte sumornu pesmu, o pojte pesmu o tuzi,
S uzdahom ja je primam, s odjekom prazan grad.
Objavljeno: 28.1.1892.