Dvorogi mesec nad nama se sija,
Jezero plavo pred nama se nija.
Visoka trska uznela se gore,
I sitni vali među njom žubore.
Šumori trska i žubore vali,
I tiho trepte kolutovi mali…
A ja joj pričam: ,“Davno, vrlo davno,
Milijun leta od onda je ravno
Na mestu ovom pećina je bila,
Od samog stakla, boravište vila.
One su noću, uz čarobne lire,
Mamile pesmom mlađane pastire.
I svaki onaj koji tamo svrati,
Nikada više natrag se ne vrati.
Pećina danju u kamen se stvara,
A u noć opet u staklo pretvara.
Bezbrojno sveća, do u samu zoru,
Zasvetle opet u staklenom dvoru
I opet bajni zahore se glasi,
Ljubavni klici, pesme i uzdasi.
Da, i sad često u nemoj tišini,
Kad mesec svetli u plavoj daljini
Carica vila sa dna se izvija,
Na talasima sanano se nija.
A vetrić pirka i žubore vali,
I tiho trepte kolutovi mali.“
Zlato me sluša i disanje skriva,
Pa sklapa oči, kô da prošlost sniva.
A šum se začu. Prepelica mila
Naglo se prènu i otrese krila.
Pa izvi glavu i slušati stade,
Al’ opet brzo u sanak se dade.
A vetrić pirka i trska se nija,
I bledi mesec nad jezerom sija.
Objavljeno: April, 1887.