U tvrđavi beogradskoj stara kula i sad stoji;
Što vremena tok sumorni u mrtvome miru broji.
Mnogi borac za slobodu, u mukama nečuvenim,
Skončao je dane svoje pod visokim krovom njenim.
Tu Dunavo hladno šumi, i u šumu mutnih vala
Jecanje se čuje noću s mračne kule i obala.
A s bedema porušenih, gde kržljava zova niče,
Strašna sova jasno krešti i straža se u noć kliče.
Jednog dana, dosta davno, teška njena brava škrinu
I tavničar bledog stranca posla kuli u dubinu.
Al’ on gordo digô glavu, a s nje pada kosa duga,
Na licu mu težak umor a u oku plamen juga.
To je Riga, sin Jelade, majsko sunce koju greje,
I potomak hrabrih Grka s Maratona i Plateje.
On podiže ruku desnu, (na grudi mu leva pala)
Pa govori straži svojoj, što se zbila kraj mašala:
„Otmanova mrska deco, mrak neka mi telo krije,
Al’ duh moj će tek da živi, duh slobodan eno gdi je.
Duh će ovaj glasnik biti za narode na Balkanu,
Da ne klonu u nadeždi beloj zori, jasnom danu.
Opusteće dvori vaši, a ostaće kula stara,
Da sačeka novo doba, opšta ljubav koje stvara.“
U tom času s mračne kule orô suri naglo prnu,
Strašno odbi snažnim krilom i u noć se izvi crnu.
*
U tvrđavi beogradskoj stara kula jošte stoji,
Što vremena tok sumorni u mrtvome miru broji.
Tu Dunavo hladno šumi, i u šumu mutnih vala
Jecanje se noću čuje s mračne kule i obala
A s bedema porušenih, gde kržljava zova niče,
Strašna sova jasno krešti i straža se u noć kliče.
Objavljeno: krajem 1892.