1.
Slobodna zemljo, po kojoj se krećem,
Slaviću tebe uvek, ko i sada,
I tvoja polja, okićena cvećem,
Gde pasu tvoja sviloruna stada.
U tebi vlada red i blagostanje,
Pa i tvoj narod naravi je retke:
Zabava mu je – kolo i pevanje,
A zanimanje – stočarstvo i spletke.
On se u tome izvežbo toliko,
Da ga pod suncem ne nadmaša niko.
2.
Po tebi reke beleskaju hladne,
(Jedna se od njih Čemernica zove)
Po njima leti, kada sumrak padne,
Brđani dođu i pastrmke love
Po svu noć dragu… Srebrni talasi
Sumorno biju o obale mirne,
I trska šumi i trepere glasi,
Ponoćni lahor kad je krilom dirne;
A čamac leti i talase reže,
I jednolika pesma se razleže.
3.
Ah, šta sam puta u julijske noći
Bludio samac kraj pustih obala,
I slušo pesme po tavnoj samoći,
I šum i žubor razigranih vala…
Plavo Dunavo, sećaš li se mene,
I da li čuješ poznanika stara,
I vi, obale, cvećem pokrivene,
I vi, kolibe ubogih ribara?
Davno sam vaše napustio vale
Za drugo cveće i druge obale.
4.
Sudba je htela da se strašno šali,
I oborila je gromove na mene;
I moji dani, kao burni vali,
Razbijahu se o granitne stene.
Nesrećna ljubav beše svemu vesnik!
Istina, od tad dade mi se zgoda,
Te političar postadoh i pesnik,
Veliki pesnik svoga malog roda;
Sad blagostanju ne nadam se višem,
S uspehom veksle i stihove pišem.
5.
Tamo gde Drina kroz pitome strane
Sa burnim tokom orosava cveće,
Žalosna vrba gde savija grane,
I beo lelek na sprudove sleće –
Potražih mira. Slušajući vale
Ja sam, sumoran, zabavljao se s time;
I vikom tero preplašene ždrale,
I njeno slatko spominjao ime,
I dan za danom terao u lovu,
I pevao pesmu od prilike ovu:
6.
„O kriva Drino! Ti si krasna reka
( Nisi ni burna ni luda da rečeš).
Al’ kakav bol te goni iz daleka,
Te tako krivo sa tutnjavom tečeš?
Te plaviš polja i obale rosne?
Tvoj burni talas tvoje međe roni
Izmeđ Srbije i junačke Bosne.
Šumi, ah šumi, s blagoslovom Boga,
Neka nam usi oglunu od toga“.
7.
Obuci, muzo, svečano odelo,
Svečana j’ pesma, koju ću početi;
Sumoran glas će biti ko opelo,
Il’ ko uzdah, što iz grudi leti.
Suton je pao… Dan i sunce ode,
Al’ duša s tugom svetlosti se seća.
Upalićemo buktinju slobode
Mesto lojanih novinarskih sveća –
A njezin plamen nije tako mali,
On može, muzo, nebo da zapali!
8.
Tugu ću svoju pokloniti rodu
I grobovima otadžbine svoje,
Da silno jekne usklik za slobodu
S usana tvojih i sa lire tvoje.
Bezumno, strasno, sa smehom i plačem,
A oružani mrznjom za tirane,
S buktinjom, lirom i britskim mačem,
Proslavljaćemo osvetničke dane –
I kao zvona grmićemo tada
Sa ravnih polja i sa barikada.