Prvi vetri s cveća nose
sve peteljku po peteljku,
selice za gorske kose,
i zvezde za crnu reku.
A ništa me ne pogleda
još jedan put; Sve nestaje,
sve se čudno ovde preda
ovoj smrti koja sjaje.
Sve su oči zasenjene
tihog mrenja tom lepotom;
I svaka stvar što se krene,
zažudi da umre potom.
Vaj, zna samo duh čoveka
i za život i za mrenja:
Dve obale ushićenja,
koje plodi ista reka.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Lirika 1943