Mirišu jasmini i modri se lovor,
U srebrnom jutru još spavaju žali;
Duboko u školju čuo se je govor:
To zborahu prvi probuđeni vali.
I osećam gde se budi, tihim šumom,
Uspavana duša stvari oko mene.
I miriše more ribom; dok za humom
Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene…
Znam, nekad kô dete, u svitanje zore,
Istim ovim putem silažah na more,
I svagda me sreo nestrpljiv šum vala.
Čujem i sad: huji ispod oštrih žala
Isti stih, još isti što me nekad srete –
Stih iz strofe ko zna kada započete.
Kod crkve Sv. Gospe od Milosrđa
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Jadranski soneti
Ostavite odgovor