Sumračak pada; tišina se svija,
U milu tone vasiona sva;
Večernja zvezda treperi i sija:
Veselo sve je – samo nisam ja!
Nemir mi stisko umorene grudi,
Nesrećno srce što ljubit zna!
Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svet:
Da zlato svoje iza sanka budi
Uz glasak frule, uz uzdisaj klet…
Il’ da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet!
Objavljeno: 1880.