Silan i golem u noć leti, hrli,
Kô da ga bure pobešnjele nose.
Pogledaj! divnu ženu, čije kose
Kô zlatan plamen vihore, on grli.
Krila mu bukte kô barjaci vatre,
A koban podsmeh na licu mu titra;
Nebu se kesi i ta neman hitra
Kô da bi htela sve zvezde da satre.
Već iznad mene minu i prohuja,
Kô razuzdana široka oluja –
Pomami njeni kad je s mora gone.
Jošte se vidi. Kao požar neki,
Krvav i sjajan, u prostor daleki
Gubi se, eno, i za greben tone.