Kroz tučna polja i pitome ravni,
Srditim tokom, u nedogled tavni,
Ti širiš tvoja šuštajuća krila,
O, Drino, vodo mila.
Obale tvoje šarenilo krasi,
Ko ljupki venac nevestinske vlasi,
Al’ tvoj se talas ravnodušno kreće,
Ostavlja rosno cveće.
Talasi mili ravnodušno tako
Ostavljah i ja što sve ljubljah jako,
I gonim – jurim – a gde li ću stati,
– Sudba će, možda, znati.