Ko ogromna sablast Večna Varoš spava,
Dok sipaju na nju Sunca zraci vreli
I dok julsko podne tromo otkucava
Na trošnom zvoniku crkve Ara Coeli.
Sve je tako mrtvo, i ljudi i stvari.
Sve poleglo pod pritiskom neke sile:
Obelisci i stubovi, carske vile,
Tužni kiparisi i palaci stari,
I forumi pusti gde narod ne veća…
Sve klonulo, svako biće, svaka zgrada.
To nad Večnim Gradom kao mora, pada
Teška tradicija bezbrojnih stoleća…