Ko zatvara vaše oči nebrojene,
Srca, srca, srca? I kuda se raspe,
Kad se svako od vas zatvori i zaspe,
Vas svet od sveg veći i lakši od sene.
I otkud na ove bregove, kud koje
Padate, o srca, kao vihor vila,
I sunčate tamna i velika krila,
Bezumno pijući sve zvuke i boje.
U muzici svega što oko vas teče,
Sva ste uvek puna samo večitoga,
A mrete, o srca, srca! I zar stoga
Ima sreće za vas, srca? Jedno reče:
„Beskrajne su naše sreće nebrojane,
Na toj međi izmeć večnog i trenutka:
Jer, ma smrt i bila u dnu našeg kutka –
Svet je samo ono koje u nas stane.“
Zbirka: Pesme ljubavi i smrti