U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri,
Usamljena omorika crne svoje grane širi.
Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća…
Ah, ja znadem njenu prošlost, ko i prošlost drugog cveća:
Vidiš one razvaline na visini mračnih gora?
To su tužni spomenici razorenih carskih dvora.
S gorkom tugom bacajući suzni pogled sa visine,
Carski sin je davno nekad željno gledo u doline –
A u veče pevao je setnu pesmu punu bola,
I na nju se odzivala druga pesma odozdola.
Car je slušo pesme ove, pa u gnjevu i u žaru
On zatvori svoga sina u visoku kulu staru.
Od to doba bacajući suzni pogled sa visine,
Carski sin je s mračne kule željno gledo u doline:
Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada
I hori se tužna pesma, što pastirka peva mlada.
Ona zove svog dragana, što u tvrdoj kuli čami,
I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami –
I pesma se bolno hori i bolniji glasak biva,
Al na njene setne glase odgovora nigdi živa!
Vekovi su prohujali i proveli burne dane,
I survali sjajne kule i kapije i dvorane.
Više njih se paprat diže i s’ rujina šušti stari,
I s’ graktanjem oro suri uzvija se i šestari.
A sumorna omorika nad njenim se diže humom,
Ona znači večnu tugu i peva ju s tihim šumom.