Nemati nimalo mira – ta to je doista pseći!
Lalo! zatvori vrata, pa slušaj šta ću ti reći:
Dođe li poznanik kakav da moju malenkost traži,
A ti ga učtivo primi, pa onda ovako kaži:
„Gospodin na domu nije, i tek će uveče stići,
Pa, da vam ne bude dugo – možete slobodno ići.“
Da, to je doista mučno! Ko svakog s radošću prima,
Taj s teškom dosadom, najzad, i leđa okreće svima,
Jer ljupka spoljašnost tada pred nama izgubi cenu
Kad čovek obmanu pozna i pustoš oseti njenu.
Sinoć sam došao dockan. (Zašto bih istinu krio!)
Sa nekim odličnim ljudma do bele zore sam bio.
To behu ličnosti važne, idoli javnoga mnenja,
Čuvari svakoga dobra, i časti, i poštenja,
Slepčević, čuveni pesnik, celo je zborio veče,
I najzad, promuklim glasom, sa suznim očima reče:
„Istina to je jasna, kô sunce s vedroga neba,
Da mladom narodu našem ozbiljno pomoći treba.“
I čuvši besedu ovu, i pojmiv dubinu jada,
Svi smo mu za pravo dali, i svi smo pljeskali tada.
Redaktor jednoga lista, s dovoljno nervoznom minom,
Promumla kroz zube nešto, držeći bocu sa vinom;
I odmah posle toga, za dokaz sopstvene svesti,
Uvrsti pijanku našu pod naslov: prijatne vesti.
Al’ kaž’te, bogovi silni, vi zaštitinici mira!
Zašto me ova huka nemilo muči i dira?
Zašto ovakav zanos, sa kojim mnogi se diči,
Meni, najmanjem stvoru, na podlost i porok liči?
Zar žarke besede one, što željno preslušah tamo,
Ne behu ništa drugo do prazni praporci samo?
Moj bledi parnaski sabrat, što samom ljubavljudiše,
U znoju lica svoga što svoje stihove piše,
Već mi je postao mrzak sa ovoga plačevnog vida,
Jer ova žalosna luda ni boga nema, ni stida:
Gde god me uvreba samo, a on se žalosno smeje,
Pa mirno iz džepa vadi daktile i horeje.
A da l’ ga slušati želim – od šale barem da pita,
Već uzev stihove svoje s bezbožnim ačenjem čita.
Njemu je dosadan život. (bar tako u pesmi kaže),
I kritičari, veli, svojom ga glupošću draže.
Kako da kaznim ljude? iskô je mišljenje moje,
A ja ga svetujem lepo: – „Štampajte stihove svoje.“
Drskost i strašna zbilja u burnom vrtlogu svome
Sve većma obalu plàve, i slabe ustave lome,
I čovek s prepašću gleda prljavih talasa huku,
Što zdrav i čisti smisô daleko u neman vuku.
Sećam se jednoga dana, – opet je pri čaši bilo,
I tu se prilično jelo, al’ mnogo više pilo
Svaki je zborio glasno o stvari kojom se bavi,
Dok se od svega toga ne stvori urnebes pravi!
Redaktor s nervoznim licem strašno je kezio zube
I gnevno mlateći rukom reči je sipao grube:
„Ja pojmim lojalnost, – veli, – i ko je preda mnomvređa
Nek dobro unapred smisli kuda će skloniti leđa!
Jer čestit i pošten nazor za mene svetinja to je,
I ja ih, gospodo, imam – i čujte nazore moje:
Dužnost je Srbina svakog da svome narodu služi,
Pa život ustreba l’ samo – i život neka mu pruži!“
Međ nama seđaše deran, nevina nekakva duša:
Po celom izgledu srećan, što važne ličnosti sluša;
Grudi mu disahu burno, a oči behu mu vlažne,
I on je zanesen slušô besede krupne i važne.
„Prijane, – rekoh mu najzad, – i ja ću s izjavomprići:
Za vas će najbolje biti odavde što pre otići,
I to je najpreča dužnost, od koje koristi ima,
Što će u svoje vreme koristi doneti svima:
Jer cela galama ova (iz gorkog iskustva znamo!)
Ništa i nije drugo no besna orgija samo.“
Da li sam imao pravo, vi, dobri bogovi, znate!
Zato vas iskreno molim da mira tihog mi date.
I kad me nagoni život da k njima uzmoram poći,
A vi mi u srce onda ulijte božanske moći:
Kako bih prezreo podlost, što širi šarana krila,
I lažne jevtine suze svirepih krokodila.
Al’ ko to dolazi amo? Šta oči pred sobom vide?
Kakav je ono čovek što k meni u kuću ide?
Bogovi, Slepčević to je… No, to je već došlo dovde:
Lalo, zatvori vrata, pa kaži da nisam ovde.
Objavljeno: 25.5.1884.