Koračaše nema, hladna, pored mene,
bez srebrne suze u mutnome oku;
Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene,
padalo je veče na vodu široku
Stare jedne reke. Njen je korak bio
ko korak samoće, nečujan i setan.
Besmo tako tužni; Nas tištaše tiho
isti jad bez suza i bol istovetan.
Mrak bolesne noći zasipaše prahom
platane po vrtu, jezero prozirno;
Naša srca behu ispunjena strahom
tuda, gde sve tako umiraše mirno.
I kad u to veče što sve većma mrači,
približismo usta što ledeno ćute,
vaj, mi osetismo, s užasom, da znači
i taj svaki poljub smrt jedne minute.
Svaki udar srca, smrt nečeg što živi!
Svaka želja strepi da će nešto strti!
U ovaj novembar čamotni i sivi,
ne postoji Život drugde neg u Smrti.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Senke po vodi
Ostavite odgovor