Triput crni gavran zagrakta i prnu
Nad mračnim kulama Ostrovice grada…
A despota Lazar podiže se tada,
Mračan pogled baci u daljinu crnu.
Sumorno graktanje kao krik se hori
I gubi se naglo u neme daljine,
Niti potok šumi, nit listak šumori,
Počivaju mirno rudničke planine
Al’ njegovu dušu crna slutnja para,
I Branković dozva sveštenika stara.
Kad sveštenik stari u odaju dođe,
A despot ogrnut crnim ogrtačem,
Pa niti se diže, nit mu ruci pođe,
No nemirno zvecka mamuzom i mačem.
Voštanica tiho na stolu mu gori,
Oboren mu pehar i vino prosuto…
Nalakćen na stolu on je mračno ćutô,
Kao tajni užas da mu dušu mori
No bezumno ruka poletela maču,
Kad se krik užasni još jedanput začu.
„Zvao sam te noćas, sedi svešteniče,
Jer sodomski greh mi um i dušu mrači.
Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče,
Krik njegov užasni moj svršetak znači.
Neće mnogo proći, a ja ću umreti,
Opusteće sjajni Brankovića dvori:
Ali tajnu svoju ja ne smem poneti,
Tajnu što me muči i dušu mi mori!
Ispovest mi treba, zato sam te zvao:
Oče, ja sam majku svoju otrovao…
Kad se Rudnik pređe i malena reka,
Ima jedno divlje i sumorno mesto,
Na koje sam nekad odlazio često,
A na tome mestu pećina je neka,
I u njoj jezero. Sa njenih visina
Ne vije se bršljan, ne šumori cveće,
Hladna pustoš bije iz njenih dubina,
A jezero mrtvo nikad se ne kreće.
No kad kamen padne ili reč se rekne,
U hladnoj praznini stokratno odjekne.
Kada samrt stegne moje grudi bolne,
I potone duša u večnome mraku,
Vi pođite tamo, razmaknite volne,
I na dnu jezera kopajte mi raku,
I tamo sahran’te. Preko moga groba
Nek se metne teška krstača gvozdena,
Da mi nema traga za pozinije doba,
Da mi grob ne kunu u seda vremena.
Sve sam sada kazô, sad umreti mogu,
A ti moju dušu preporuči Bogu.“
Tako despot svrši. A kad treće noći
Počivaše Rudnik u krilu tišine,
Gluv nekakav šum se razli po samoći,
Kao val ogromni na sinjoj pučini
I potonu u noć… Celo ovo veče
Sanovnici srpski stojahu na dvoru;
Mučio se despot do pred samu zoru,
A u zoru čelnik izađe i reče:
„Gospodo vitezi! Svršene su muke,
Despot dade dušu u Božije ruke.“
Sa rudničkog visa, po sumornoj noći,
Mrtvački se sprovod polagano slazi.
Tupo zvoni doboš u nemoj samoći,
Dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
Napred ide četa snažnih kopljanika,
A za njima sluge s rujnim buktinjama
I mrtvački sanduk. I hôr sveštenika
Oglašava ponoć svetim molitvama.
U crnome ruvu, spram buktinja sjajni’,
Izgledaju oni kô duhovi tajni.
Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka!
Samo katkad sova krikne i poleti,
Preplašena možda od rumena zraka,
Od potmule lupe i pesama sveti’…
Kad stigoše mestu, blizu do obale,
Hor otpeva onda sumorno opelo;
Ustavama jakim razmakoše vale;
Iskopaše raku i spustiše telo,
I krst preko njega. I nad mračnim grobom
Zašumori voda i pokri ga sobom.
I mir večni nasta… Mrki kopljanici
Oboriše ćutke koplja naopako,
Pogasiše sveće sedi sveštenici,
I krenuše natrag pogruženi jako,
A ostade pusta i prazna pećina…
Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće:
Hladna pustoš bije iz njenih dubina,
A jezero mrtvo nikad se ne kreće,
No kad kamen padne ili reč se rekne,
U hladnoj praznini stokratno odjekne.
Objavljeno: Mart, 1886. (Gornji Milanovac)