Gospod je tako hteo da me stvori
U zemlji gde se monotono živi;
Promiču dani ni bolji ni gori,
I, sivi, klize u nedogled sivi.
A sâm sam sebi drugu dušu dao,
I s njome čežnje i potrebe nove,
I dok me ovde gnječi udes zao,
U predele me druge duša zove.
I, šetalica, ja se večno krećem
Izmeću sveta čeznuća i stvari:
Jedan me goni kao krvnik stari,
A drugi krišom posipa me cvećem.
A sudbina će zato da me smrvi,
I osvetničko vreme da me zgazi,
Jer sam van njega, uzavrele krvi,
I ne koračam po utrtoj stazi.
Propašću i ja, i sa mnom svi oni
Rođeni s dušom nemirnom, u dane
Ćiftinske strasti i namerne mane,
Kad neobičan osećaj se goni!
Takva je sudba! Niko neće znati
Da nekad besmo prvi, premda mali,
Kolenu našem da smo, kao mati,
Nov jezik s novim osećajem dali.
Jer bog je tako hteo da nas stvori
U doba kad se monotono živi,
Kad dani nisu ni bolji ni gori
A ljudi mlaki, jednostavni, sivi…