I
Jedino si koje nismo izmislili!
Nad svom igrom duha sama stojiš smelo!
Stvarnija od same stvarnosti; u sili
Svoje negacije, biće i načelo.
Opšta, sveobimna; i suton i zora,
Ti si u svemiru jedino čeg ima!
Ti si i Da i Ne; a u tajni mora
Na vrhu si svetlost, mrak u ponorima.
I kao po vetru lako pere ptičje,
U tebi se kreću svetovi i bića:
Život nije drugo do tvoje naličje,
Tvoja druga bitnost sav trijumf razvića
II
Do poslednjeg od svih tvojih obručeva
Svi plašljivi znaci bivanja i smera,
Sve je tvoja igra! Svud očajno peva
Puk sirena tvojih u praznini sfera.
Ti si u dnu moćne klice koja klija,
Pojam i rešenje; ti držiš u ruci,
Ko što ponor drži brodove u luci,
Sav svet bezgraničnih sunaca što sija.
Ti si povod i cilj; i stravična majka
Svih mračnih kontrasta i svih priviđenja:
Jedina istina i jedina bajka;
Zbir sviju simvola, igra sviju htenja.
III
Ti si odricanje Boga koji ima
Svoj izvor u pravdi; i božanstva čija
Suština milost; svojim zakonima
Poričeš da ima cilj i harmonija.
Jer pravda i milost, sav su pojam Boga:
Gde je cilj van dobra? Gde je harmonija,
Osim u ljubavi? I znak večitoga,
Ako ne u sreći svemira? – Svud zija.
Tvoj ponor i zločin; svud su tvoji puti
Besmisla i straha; samu, uzvišenu
Nad svačim, duh ljudski samo tebe sluti:
Majku koja rađa i svetlost i senu.
IV
No pred tavnodušni svemir što ga koči
Mir tvojih načela, stane bol čoveka
Usamljen pred svačim!… I zbunjene oči
Na tamnoj matici tvojih nemih reka.
Stoji ljudsko srce, ta očajna mera
Stvari u kosmosu. Kraj je svih dilema,
Konac svih pitanja i sudba svih vera:
Jesi li ti samo ili tebe nema.
I dok je sve mračna bezuvetnost stegla,
Ima jedno mesto gde je prsla uza:
To je gorki prostor u koji je legla
Ta naša samotna i iskonska suza.
Zbirka: Pesme ljubavi i smrti