O zvezde na visini.
Čujete l’ moju tugu?
Ja plačem u tišini…
O Eho, po daljini,
Pokloni glasak drugu,
Što bled i mrtav leži
U sumornoj dolini.
Kô kedar oboreni,
Kô cvetak mirišljavi,
On ćuti… Teško meni!
Njegove bujne kose
Nestašni vetri nose.
A ruke, što su sretno
S divljim se veprom bile,
Bez moći i bez sile,
Na tle su pale cvetno.
Gde ste vi mile zore,
I vi proletnji dani,
Kad je božanskom nogom
Bludio po poljani
I zvonkim svojim rogom
Gonio snažnog vepra,
Surovog, strašnog zvera,
I lava i pantera?
O, istočniče živi
Srebrne gorske struje!
U žarko podne tu je
Tražio odmor blagi
Moj neljubljeni dragi.
Tu sam, u tavne noći,
Mamila pesmom njega,
I tužna, u samoći,
Spustivši ruke svoje
Na svoja bela krila,
U tvoje bistre vale
Biserne suze lila.
Ja ću, bez mile nade,
I odsad njega zvati
I s tugom spominjati
Njegovo slatko ime.
Ja ću, u vedre dane,
Bludeti kroz poljane;
I u svom bonom sanku,
U noći i uranku,
Doveka biću s njime.
Vi travne, vite staze,
I vi pećine gorske,
S prohladnim, blagim mirom,
I vi obale morske,
Čuvajte spomen druga.
Ti, Eho, nosi širom,
S mirisom i zefirom,
Sa orošena luga
Adonidovo ime
I svaki cvetni kutak
Ispuni samo njime.
Veče se spušta blago
S mirisom I milinom.
I vetar bije s gora,
I čajka tromo kruži
S obale sinjeg mora
Nad ravnom površinom.
Zastani, sunce sjajno,
Buktinju još ne gasi,
Da gledam čelo bajno,
Da gledam guste vlasi.
O Febe, bledi Febe,
Ti svetli u samoći…
Suzama molim tebe:
Svetli nam, bledi Febe,
U bračnoj našoj noći.
Vi zvezde na visini,
Vidite l’ moju tugu?
Ja plačem u tišini…
O, Eho, po daljini,
Pokloni glasak drugu,
Što bled i mrtav leži
U sumornoj dolini…
Objavljeno: 9.1.1888.