U tavno zelenom sadu ugodni hladak se širi,
Sanljivo žubori potok i ruža prijatno miri
I plavi pomenak cveta. Pred gordom caricom cveća
Nežno te njegovo lisje na skromnost i tunu seća.
Psiheja, bludeći plačna, kad ljubav nebo joj uze,
U cvetne čašice ove lila je najdraže suze.
I pominjući prošlost, venac je od njega plela,
I on je mirisô blago sa svetlog njezinog čela.
Stoleća drevna su prošla i noći minuše sretne,
Sad, sretna, grljaše dragog pod nebom Palmire cvetne.
Al’ plavi pomenak jošte miriše u tavnom lugu,
I on nas na ljubav seća, na čednost, i slatku tugu.
Objavljeno: krajem 1889.