Samoća

Leži reka rasuta u mraku,
mrtva, bela. Ne čujem da prska
ni talasić između gustih trska,
ni ptić rečni gdegod u vrbaku.

Samo drhte u providnoj tmini
dve-tri zvezde bele u dnu svoda;
I diže se iznad nemih voda
crn siluet šume u visini.

Dok blisnuše nebesa u času,
i šum čudan prođe po samoći,
miris lipa dolinom se rasu:
Jedna duša minu posred noći…

Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Senke po vodi

Studena zima s mrazevima ode; Životom dahnu podmlađeni svet S planina daljih nabujaše reke, I niče prvi cvet. A ljupki, … [više] about Ljeljo 1885.

Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna, moje drugo biće i drugi vid; jetka, brani koju čašu da ispijem do dna, i da koju sreću … [više] about Sumnja

Kad sam te vido kraj mirisiih leja, U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda, S viticama gustim, s velom, i, ko zvezda, Na belom … [više] about Orhideja

Ležô sam na žalu. Još u modrom visu Imalo je nebo jednu zv'jezdu zlatnu, I nad lukom druge vidjele se nisu. Po rastrtu moru, … [više] about Bajka

Strči minare iznad crnih kuća, Tanko i belo. Noć lagano pada, Kao dan jasna noć i kao dan vruća, I s brežuljaka vraćaju se … [više] about Minare

Reader Interactions