Samoća

Leži reka rasuta u mraku,
mrtva, bela. Ne čujem da prska
ni talasić između gustih trska,
ni ptić rečni gdegod u vrbaku.

Samo drhte u providnoj tmini
dve-tri zvezde bele u dnu svoda;
I diže se iznad nemih voda
crn siluet šume u visini.

Dok blisnuše nebesa u času,
i šum čudan prođe po samoći,
miris lipa dolinom se rasu:
Jedna duša minu posred noći…

Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Senke po vodi