Došlo je vreme kad nam kosa sedi,
I naša čula postepeno grube.
Stojimo tako skrušeni i bledi
Dok našu starost objavljuju trube.
No još u meni iščeznuo nije
Sledbenik mladog Vertera, što sanja
Pri mesečini, i što suze lije
Uz svaki spomen starog osećanja!
O znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga neće biti više.
No našu ljubav nema ko da zbriše:
Ona se menja, ali uvek traje.
Sad nam je ljubav otmena i čedna,
Ko mesečinom prožeta. Miriše
Ko cvet sasušen, uspomena jedna,
U knjizi što se već ne čita više.
O daj mi, draga, da na krilo tvoje
Položim glavu umornu, da sada
Slušam. dok blješte na zapadu boje
I veče kao crno krilo pada,
Kao u školjci huku morskih vala
U našoj duši, gde će odsad rasti
Niz crnih beda i staračkih zala,
Prigušen šumor nekadanje strasti…