Ove mirne pesme osenčene jadom,
To su eho reči što se nisu rekle,
Tuge što je rasla i umrla kradom,
I suza što nisu nikada potekle.
U duboko veče, kad ugasnu staze,
Duša mrtvog dana, sumorna, još hodi,
I šumi: ko tamne, iskidane fraze
Muzike u vetru, u granju, po vodi.
Tad se javi eho nepamćenog jada,
I bol neke davno prebolele rane…
No kako je srcu niko ne zna tada,
Zadocnela suza kad pođe da kane.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Duša i noć