Danas kad su polja rodila nam slavom
I preko dolina nove zrake pukle
I magline tmule u ambise stukle
I kad su nabrekle žile čežnjom zdravom,
Ja osećam stara avet me se hvata,
Večna sumnja opet po mozgu se grči
I grebe i ruši i vidike mrči
I goni preda me crna tičja jata.
Vaskrsla je ona strašnija no pređe
Sa grobljišta bratskim plugom izorana,
Ledena i crna kao krv zgrušana
I kikotom zdravi nove, gorde međe.
Njen poljubac gori iznad mojih međa,
No ona već davno kraj naših je njiva.
Vratite je, jer nam ponos u ad skriva,
Jer je strašno sunce ispod njenih veđa.
Vaj. Ona korača i čela celiva.