I
Opet se vraća staro vreme,
Sa niskim nebom mutnih dana
I oko suzi, usta néme,
Sumorna pustoš sa svih strana.
Mračno i vlažno ko u grobu,
Memljivo svuda, svuda guši,
Osećam neku čudnu zlobu
I mrak u mojoj tužnoj duši.
S krovova niskih oblak dima,
Vlažan i gust, na zemlju pada.
Po izlokanim drumovima,
Ko verna slika moga jada,
Dronjav i blatav, beda sama,
Teturajući preko rupa,
U iscepanim košuljama
Umorni seljak tromo stupa.
A magla pada, tiho krije
Močarne njive, polja gola,
Studena kiša stalno lije
I rabadžijska škripe kola.
Telo se trese, škripe zubi,
Osećam mrak u mojoj duši.
Ko plesniv skelet da me ljubi
I koštunjavom rukom guši.
Tužno, o tužno! Duša ćuti,
A oko suzi, usta néme.
Nesreću tajnu srce sluti, –
Opet se vraća staro vreme.
U takav dan smo nekad davno
Međ’ ljude pali puni jada.
Vreme je bilo tako tavno,
Mračno i vlažno ko i sada.
Zato, kad takvi dani padnu,
Priroda kad je zla i jetka,
Probije moju dušu jadnu
Prvoga dana kobna letka.
II
Rodismo se, draga, pod sumornim nebom,
Mračnog zimskog jutra, kad vetri zastude;
Ne dočeka niko nas solju ni hlebom,
Ko tuđini pasmo među braću ljude.
Proživesmo, draga, ispod mračnog neba
Niz memljivih noći i plesnivih dana;
Mučila nas sudba dugo, ko što treba,
Zadala nam često neprebolnih rana.
Umrećemo, draga, kao i svi ljudi.
U bolesti gnusnoj, u ropcu i bolu,
Bedni — jednog jutra, kad vetar zastudi
I zagrakću vrane u pustome dolu.
Tvrdica je bila vaseljena za nas,
Odmerila tačno uživanja naša;
Nama biće uvek sutra što i danas,
Uvek isto gšće, uvek ista čaša.
Svršiće se. Ali niko neće znati
Šta sve s nama pade u otmenom bolu,
Ni kol’ko se čezne, ni koliko pati,
Pre no graknu vrane u pustome dolu.