Suza

Ko jesenja šuma tako umiraše
Ceo jedan život tiho i nečujno.
I još noseć srce i željno i bujno,
Mi smo osećali zadnje dane naše.

Motreći u kobni simvol što se diže,
Duša nam se mrzla i trovala tugom;
I držeć sve čvršće ruku jedno drugom,
Mi smo koračali raskršću, sve bliže.

Mi smo svoju suzu krili u tom času,
Onu suzu čednu, svetu, neumrlu:
No ona se svagda javljala u grlu,
I uvek se tužno rasula u glasu.

Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Duša i noć

Nemati nimalo mira - ta to je doista pseći! Lalo! zatvori vrata, pa slušaj šta ću ti reći: Dođe li poznanik kakav da moju … [više] about Orgije

Šaren leptir širi krila Kroz proletnji svet, Pa ih svija zadovoljno Sa cveta na cvet. Kad pomamni orkan duše I pomrači dan … [više] about Pesma

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke, I otvaram srce nekom koga nije; Duša mi je puna mračne harmonije, Kojoj nikad nisam … [više] about Himera (Nevidljivom suncu pružam žudne ruke)

U tavno zelenom sadu ugodni hladak se širi, Sanljivo žubori potok i ruža prijatno miri I plavi pomenak cveta. Pred gordom … [više] about Pomenak

Sa raspuštenom kosom, pod vencem od ljubičica, spustivši bleđanu glavu na zvučnu srebrnu liru, ja vidim nebesku sliku. Sa … [više] about Anđeo tuge

Reader Interactions