Taši, taši

Taši, taši, tanana,
evo jedna grana,
a na grani jabuka
kao molovana.
Doleteše ptičica,
ljuljnuše se grana,
otpadnuše jabuka,
dignuše je Ana.

Taši, moja, pa moja,
nosi deda šeboja,
na šeboju šara,
to je bubamara.
Bubamara lepeta,
ne boji se deteta,
na ruku mu sleta
sa šeboja cveta.

Taši, rode, pa rode,
kurjak bere jagode,
kad nabere dosta,
moliše ga Kosta,
da ih sve ne pomlavi,
da i Nasti ostavi,
a kurjak ce kaz’ti:
„Kako ne bih Nasti!“

Taši, taši, malena,
suknja ti je šarena,
košuljica bela,
kuma ti je donela,
kosa ti je plava,
pametna ti glava,
a ustašca zameđana
uvek nasmejana.

Taši, bela, debela
sva su deca vesela,
doneo im čika,
iz šume lešnika.
Jela bi i Ljuba,
ali nema zuba,
zato joj je seka
uzvarila mleka.

Taši, taši moje luče,
ide baba po unuče,
iz daleka prstom pruža
eno moja Ruža!

Taši, taši, Ružice,
neka bride ručice,
znaš da voli baba Jela
kad su deca vesela.

Taši, taši, Cveto,
moje čedo peto,
imaš četer brate,
svi pitaju za te.
Jedan pita Kamo je?
Drugi veli Tamo je!
Treći traži Cvetu
po belome svetu,
a četvrti nadje milu
na majčinom krilu.