I
Večiti putnik
Ja sam bio stvoren, Gospo, da se rodim,
Da živim, i umrem, sve u istoj kući,
Da celog života, nikud ne mičući,
U istome kutu razgovore vodim, –
A ja belim svetom rasuh život ceo;
I na obalama gde je večna plima,
I u svakom gradu, svakom mestu ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.
Ko raskinut đerdan, snizali se moji
Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,
I u lutalačkom mom životu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.
Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije,
Na severu mrtvom, gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare šume nikad ne šumore,
I gde snežne jele što stoleća broje
Kao bele duvne nepomične stoje…
Sve su jutros jele obvijene snegom,
I drvene kuće ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko šatori beli pod pobednim stegom.
No misao moja nije tako bela, –
U meni se budi opet čežnja stara,
I, šapćući tajno, ko večernja vrela,
Pred očima mojim stare slike stvara.
I ja vidim druge predele, i boje
Druge, s puno sunca, s dve goleme vode,
Gle šlepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode,
Gde nad mirnom vodom, u večeri vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele…
II
Pišem vam, Gospo, iz malene izbe
U Ministarstvu inostranih dela,
Misleć na ljubav Pirama i Tizbe,
Leandra, Here, – što zna zemlja cela.
I ko Leandar, što je svako veče
Moreuz tamni preplivavo smelo
Da dragoj Heri reč tek jednu reče,
I vidi usta, i oči, i čelo,
I ja bih brda prešao i reke,
I popio bih mnogu gorku čašu,
Snoseći mirno udar sudbe preke,
Za slatku ljubav i miloštu vašu.
No našto Grci? Mir pepelu njinom!
Ti stari pisci umetnici behu
Da svoj osećaj predstave vrlinom,
I lepši izgled dadu svome grehu.
Ni jednom Grku ja ne dam preda se!
Ti ljubavnici s lažnim oreolom,
I što se uvek lažnim perjem krase,
Manji su od nas i srcem i bolom.
Svi Grci, nazad! – Evo veče pada,
Sva raznobojna, mirno teče Sava,
I tamnomrka nad njom, Mala ada,
Ko cvet vodeni nad talasom, spava…
Mirišu lipe s pitomog Vračara,
„Nešto se miče i nešto se mrda“,
I, kao oko koje se otvara,
Zasvetle vatre s Topčiderskog brda.
Kako su mirni svi naši pejzaži,
I puni sete u večernje čase,
Kao da duša patničke nam rase
Po njima bludi i utehe traži.
A uteha je, Gospo, tako retka!
Nikada kraja nasleđenu bolu,
I moje pismo, veselo s početka,
Svršava tužnim akodrom u molu.
I svako veče, kada svet se smiri,
U mojoj duši zatreperi seta,
I tiho raste, razvija se, širi
Ko crni cvet što samo noću cveta.
Ah, zbogom, Gospo: evo veče pada,
Sva raznobojna, mirno teče Sava,
I sivomrka nad njom, Mala ada,
Ko cvet vodeni nad talasom, spava…
III
Sinoć sam, Gospo, pio razna vina,
A sve u čast i slatko ime vaše.
No svuda beše takva mesečina
Da mišljah: pijem nju iz svake čaše.
A kad nad lipama što mračno stoje
Krajičkom izbi mesec, pa se širi
Pun, sjajan, mekan, ko koleno tvoje
Iz crne ti čarape kad proviri,
Ja sklopih oči i zadrhtah tada,
I sve što beše sa mnom i kraj mene,
Redovi lipa, i ljudi, i žene,
I ta starinska osvetljena zgrada,
I mesečina, i priroda cela,
Stopi se namah, za minutu jednu,
U jednostavnu, nepreglednu, čednu,
Belinu slatku još slađeg ti tela…
Ostavite odgovor