U vedroj noći, pokraj mene,
Čuje se časom vapaj tajni
Ko uzdah cele vaseljene,
Patnički uzvik, krik očajni.
Čas neosetno, tiho struji
Ko jedan trepet tužnih žica,
Čas strahovito kobno huji
Ko jato crnih zloslutnica.
Ko tuži tako? Živi ljudi?
Il’ moja ljubav, jadi stari?
Il tuđe nade, tuđe žudi?
O, šta to mari, šta to mari!
Ja plačem kad i drugi strada,
Kad tuđa sreća ko cvet vene,
Za mene nema tućih jada:
Što boli drugog, boli mene.
Plači mi, dušo, kad u nama
Još ima suza da se redom
Prospu nad tuđim nesrećama
I neiscrpnom našom bedom!
O, kake slasti, da se rida
Bezumno, silno! Da se grca,
I mučenički život kida
Pri svakom kucnju bednog srca,
U očajanju, u samoći
Međ’ jorgovanom i jasminom,
U zagrljaju vedre noći,
Pod dobroćudnom mesečinom!