U času radosti slatke, il’ gorke žalosti svoje,
Kad duša tvoja strepi, kô burom dirnut cvet,
Ukrasi gordošću sebe. Za radost i bole tvoje
Da ne zna ovaj hladni i burni ovaj svet.
Ne dopuštaj – o druže nežni! – u hramu duše mlade
Da tvoje idole pozna lukavi ljudski gled;
Jer će ti on u bezumlju da slatke oskrvni nade
I prevratiće radost u gorki samo jed.
Otrovom lukavih reči. U mraku i u samoći,
Kad srce burno kuca i slatki beži san,
I suze i nade svoje tamnoj poveri noći,
A sutra budi vedar, kô majski vedar dan.
Slatko je kroz život proći i nebu vratiti ono
Što duši darova nebo kad na svet posla nas,
I vedro, spokojne duše slušati smrtno zvono
I s uzvišenom nadom čekati krajnji čas.
Objavljeno: 25.6.1890.