Kod proseka drevnog grada,
Gde s tutnjavom Vardar stiže,
K’o ogromne razvaline.
Pod nebo se stenje diže.
Na visove stenja toga
Ne dostižu živi ljudi,
Tu jedino divlja koza
Kroz urvine mračne bludi. –
U podnožju Vardar šumi
I visoko baca pene,
I s tutnjavom lomi vale
O večite, hladne stene.
Al’ nad visom, što se diže
Parajući magle plave,
Živi jedan svedok stari
Srpske snage, srpske slave,
Pet vekova on stražari,
Bez odmora i bez smene,
Pet vekova on stražari
S ove strašne, sure stene.
A taj večni, suri stražar –
To je carski or’o stari
Nad sumornim urvinama
Stolećima što stražari.
On oblake krilom tuče
I ognjene munje baca,
I kliktanjem oglašava
Divnu slavu praotaca.
I tuđinac čuje usklik,
Sa visova što se hori,
I zastrašen dugo bludi
Po sumornoj, tavnoj gori.
A kroz klance burni Vardar
Sa tutnjavom baca pene,
I lomi se s mutnim valom
O večite, hladne stene.