Kao skrušen braman što sa strahom čuva
urnu, što prah dragih pokojnika krije,
bezbožnička ruka da je ne razbije,
i pepeo sveti vetar ne razduva –
Muzo, zašto i mi ne čuvasmo tako
srce sa pepelom pokojnika mili?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
da si ti jecala, i ja da sam plako.
Jer kako je sveta i čedna beskrajno
tuga što se nikad nije rečju rekla,
što je samo tiho u suzu potekla,
u bledilu lica javila se tajno.
Kako li je srećna duša koja znade
biti svet za sebe, ko zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotna bleska,
dok svetova kraj nje blude mirijade.
I mora svetlosti sjaje i trepere,
vek za vekom tone u prostranstva sjajna
– a njen bol i život ostali su tajna
za beskrajni prostor i večite sfere.
I zašto ne osta tvoja knjiga mala
ko grob siromaha, grob bez istorije,
kog u svetom miru oskvrnula nije
ni bezbožna grdnja, ni bestidna hvala!
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Senke po vodi