Kad i meni dođe čas da mreti treba,
Bože, daj da umrem u jesenje noći,
Nasmejan i vedar, u mladačkoj moći,
Pod raskošnim sjajem septembarskog neba.
Smrt je tako laka. Al’ pratilja njena –
Sva taština što se pred smrt snova budi,
I zanatske suze zabrađenih žena,
I bol izveštačen ravnodušnih ljudi,
I mantije crne, čiraci, i čoja,
Sve to tako grubo i surovo dira
I gnusobom vređa osećanja moja
Pred skromnom lepotom večitoga mira.
O, umreti tako: bez piske bez sveta,
Bez dosadne, glupe komedije smrti,
Nečujno ko miris uvenulog cveta,
I život i dugo očajanje strti,
Kao jednim mahom, u mladačkoj moći.
Pod raskošnim sjajem septembarske noći!
Ti bi došla k meni bez suze u oku,
Iako te bôli razdiru i guše,
Skrivajući jade i tugu duboku
U kutima tajnim nežne tvoje duše.
Ti bi došla k meni i pogledom jednim
Poslednje bi zbogom rekla starom drugu,
I miloštom krasnom i poljupcem čednim
Zbrisala bi tajnu neizbežnu tugu.
Doći! Čas je kucno! Ko u srećne dane
Poći ćemo sami iz dosadnog grada,
Poći ćemo sami u pitome strane,
Daleko od ljudi, daleko od jada.
O hajd’mo u svetlost, u polja, u cveće,
U čednu tišinu uspavane noći,
U miloštu tajnu što iz zvezde sleće
I svečano struji po vedroj samoći!