Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
i stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
kao prvo gnezdo budno među svima,
ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.
Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strašno piće Slave.
Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
sunce što mi otkri mesto sviju stvari.
Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
prostor, da imadneš dušu začuđenu,
mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
sunce da na svetu baciš svoju senu.
Ti si kao lađa s krupnim jedrilama,
što nosi podneblja drugih kopna;
o, ti, što se, neumitna, javi među nama
da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.
Zbirka: Pesme ljubavi i smrti
Ostavite odgovor