U ranoj mladosti poznô sam je lepo,
Njeno bledo lice, zamišljeno čelo;
Ja još ljubljah tada i verovah slepo,
I u svemu videh savršeno delo.
Al’ ona se javi jedne bajne noći,
Kad uživah ljubav u čistoj slobodi;
„Hajde“, reče sumnja, „ti ćeš sa mnom poći,
Da tražimo puta, što istini vodi.“
Ja istinu volim, pa se dignem s njome,
No polazak beše pun borbe i tuge;
I ja dugo plakah u lutanju svome,
I u vedre dane i u noći duge.
Vekovi su prošli i vremena duga,
Mnoga carstva pala, a mnoga se digla;
Ali moja sumnja, kô i moja tuga,
Još nikako nije svome kraju stigla.
A moja me mudrost mami svakog dana,
Da se natrag vratim u predele sretne,
Gde srebrni vali tihoga Jordana
Zapljuskuju polja i obale cvetne —
Gde bezbrižni pastir u tihoj samoći
Sluša tajni šumor sa Mrtvoga mora,
I skromno veruje, da u tihoj noći
To sâm Gospod ide preko mirnih gora.
Objavljeno: 1886.
Ostavite odgovor