Ja te volim jednim žarom neveselim,
I sumnjom u tugu i lepotu jada;
Sreća koju imam uništava sada
Beskonačnu drugu sreću koju želim.
Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama
Sto očiju mome srcu, i sve pute
Duši, da bi ipak svi nestali u te,
Kao izgubljeni zvuk u dolinama.
I sto volja kao belih jata k jugu,
Da sva na tvoj ostrv padnu očarana;
I sto vera da te slede jednog dana –
Ko sto blede dece u litiju dugu.
Digla si sto mržnja da stražare, kao
Sto crnih jedrila, sva pred tvojom lukom…
I tako mom dahu prinela si rukom
Cvet tvog bića krupan, otrovan i zao.
I svom strašću prve i poslednje žene,
Vladaš mojom dušom, svom i svagda; slična
Sudbi, tako i ti, silna, nepomična,
Stojiš izmeđ mene i sveg oko mene.
Dok iz suhe stene bije nova voda,
I plavi cvetovi iz staroga panja,
I sijaju kao u sam dan postanja
Sva zvezdana kola sa velikog svoda.
Moju ljubav tamnu kao mrak u česti,
Ja ispunih mržnjom, kajanjem i strahom –
No žeđ za izdajstvom pretvori se mahom
Sva u novi zavet i slast ispovesti.
Tako gorko pada neko veče bledo
Na sve moje pute, bolno, po sve doba,
Duboko u meni: dok ljubav i zloba,
Kao dva anđela, poju naporedo.
Zbirka: Pesme ljubavi i smrti
Ostavite odgovor